U nedelju smo trčali 26. Beogradski maraton. Posle svih, pitanje: da li će biti ili neće biti, pamtićemo sjajnu gradsku atmosferu koju maraton i trčanje donosi u naš grad. Izgleda da se Beograd i Srbija polako bude – osećaj je kao da ulazimo u 21. vek i polako uspevamo da uhvatimo trčanje u svoj svojoj lepoti.
Humanitarno trčanje ima moć da ujedini trkače i trkačice
Ključna pobeda ovog maratona i sumiranje Ivana Radenkovića: “Belhospice ima snage da ujedini sve trkače i trkačice“. U Belhospice timu trčali su ljudi iz različitih grupa i pojedinci koji možda imaju međusobne konflikte. No to ih nije sprečilo da zajedno budu pod šatorom i pod istim okvirom - Belhospice trčanja u humanitarne svrhe.
I još više, humanitarno trčanje, siguran sam, nešto je što će maraton u Beogradu, kad god se on održavao, postaviti na noge i učiniti da on bude “svetski” događaj.
Kao primer dobre prakse, ovo je model prikupljanja sredstava koji sve veće fondacije treba da oforme, a ono što je naš sledeći korak jeste razvoj “čeriti platforme”, tj. mogućnost da se trkači i trkačice, sa prijavljivanjem na trku, ujedno prijave i za čeriti, tj. za “cause” iliti akciju koju žele da podrže.
Savršena paradigma: Maraton vs Kosovo
U skladu sa šampionima “marketinga iz zasede“, ekipa Dveri je na startu trke izvela performans, iskočivši sa okolne zgrade, u trenutku kada je predsednik Vlade Ivica Dačić pokušao da otvori maraton. Oni su neporesredno pred start pustili svoj razglas i otkrili transparent, a poruka je bila “Izdao si Srbiju, Ivice”, nakon čega je čovek krenuo da se dere “Kosovo, Kosovo…”.
Mi dole, prvo onako kroz osmeh, a kasnije u neverici, uzvratili smo: “Maraton, maraton, maraton…”.
Ako bih lično morao da sumiram nekom strancu trenutnu situaciju u Srbiji, i borbu između dva seta vrednosti, to bi bilo baš tako: Maraton – u kojem je radost trčanja, radost života, pokreta i lepota zdravije budućnosti za sve, i Kosovo – jedna prošlost, tuga i bol, jedno nepomirenje i nepriznavanje, laž i manipulacija.
Biram maraton i pitam se: da li radim sve što mogu da ovo bude nacija maratonaca i maratonki?
Dati impuls razvoju
Nisam se lično, a nismo se ni kao tim, uključili u diskusiju oko maratonskih problema, pre svega, iz ubeđenja da, kao zajednica još uvek nismo sposobni da čujemo predloge i uvidimo mogućnosti za saradnju. I dalje mi deluje da postoje “strane”, koje sve više postaju političke, te dati podršku nekoj, znači “stati na nečiju stranu”.
I ovde, mislim da je u pitanju jedno neznanje, neznanje kako maraton može da se organizuje kao Javno-Privatno-Partnerstvo, a ne kao svojatanje i tužakanje između aktera, oko jedne manifestacije koja nema ideju kako dalje, osim da ponavlja ono već viđeno.
Valjda je zato dužnost da damo drugu mogućnost, kada je vidimo, a ne da plevemo po drugima kako nešto ne mogu, neće, ne žele, ne znaju da rade.
Dati impuls razvoju, onda kada je nešto spremno da primi taj impuls i ujedno biti spreman da prihvatiš da će biti potrebno mnogo više vremena nego što si mogao i da pretpostaviš da taj impuls zaživi – eto je magija razvoja martona, ali i bilo koje društvene promene :)
Trkači i trkačice srcem znaju!
Za kraj najvažnije, a to je da svake godine ima sve više nas koji trčimo! A tu, na tom ličnom nivou dešava se prava magija – jer sve ono lepo dolazi u srcu onog ko trčanje može da “vidi”.
Kada vidim školarce Beogradskog trkačkog kluba, Maturante Maratonce, BELhospice tim i druge ekipe, shvatim šta znači ona reč koju sam izbacio iz upotrebe: zajednica.
Trkačka zajednica je ekosistem koji omogućuje svakom pojedincu da se kroz trčanje ispolji na način koji je baš njemu potreban. Zato se i radujem svemu novom što nas okružuje u ovom našem malom svetu pored posla, porodice, politike…
Zato se radujem svakom novom trkču i trkačice, jer to znači da “trčanje deluje”. A kada trčanje deluje, onda i mi živimo u nekom pozitivnijem i srećnijem svetu!
The post Beogradski maraton 2013: Trčanje je pobedilo! appeared first on TRČANJE.rs.